Etika veštačke inteligencije u učionici – Šta je dozvoljeno, a šta je varanje u 2025

Da li je ChatGPT kalkulator za reči ili alat za varanje? Ovo je pitanje koje odjekuje hodnicima škola i univerziteta širom sveta, dok se obrazovne institucije bore sa brzim napretkom veštačke inteligencije. Pre samo nekoliko godina, mogućnost da AI generiše koherentne i ubedljive eseje delovala je kao naučna fantastika. Danas je to realnost, i morao sam da preispitam sve što znam o plagijarizmu kada je moj najbolji učenik predao esej koji je zvučao previše savršeno. Njegova sintaksa bila je besprekorna, argumentacija logički besprekorna, ali nešto u njenoj sterilnosti, njenom nedostatku jedinstvenog ljudskog “glasa”, pokrenulo je alarm. Ova epizoda nije bila izolovan incident, već simptom šireg fenomena koji primorava nastavnike i administratore da se suoče sa fundamentalnim preispitivanjem akademskog integriteta u digitalnom dobu.

U 2025. godini, etičke dileme oko veštačke inteligencije u učionici postale su centralna tema diskusije. Nastavnici su duboko zabrinuti zbog zloupotrebe tehnologije – ne samo kao alata za varanje, već i kao sredstva koje potencijalno potkopava razvoj kritičkog mišljenja i originalnosti kod učenika. Međutim, istovremeno se otvara i pitanje kako iskoristiti neverovatne potencijale AI za unapređenje učenja i personalizaciju nastave. Odgovor leži u razumevanju suptilnih granica između asistencije i prevare, kao i u razvoju jasnih politika koje odražavaju složenost ovog novog tehnološkog pejzaža. Ovaj članak ima za cilj da istraži te granice, ponudi smernice i viziju za budućnost etičke upotrebe AI u obrazovanju.

Problem detekcije AI sadržaja

Jedan od najizazovnijih aspekata integracije AI u obrazovanje je izuzetno teška, gotovo nemoguća, detekcija AI generisanog sadržaja. Prvi talas AI detektora, koji su se pojavili istovremeno sa popularizacijom alata poput ChatGPT-a, pokazao se kao nepouzdan i problematičan. Algoritmi su često davali lažno pozitivne rezultate, označavajući autentične studentske radove kao AI generisane, i obrnuto, propuštajući sofistikovane tekstove koje je kreirala veštačka inteligencija. Ova nepreciznost dovela je do nepravednog optuživanja studenata i erozije poverenja u obrazovnim institucijama.

Razlog leži u prirodi naprednih jezičkih modela (LLM). Oni su dizajnirani da imitiraju ljudski jezik na izuzetno uverljiv način, učeći iz ogromnih količina teksta koje je napisao čovek. Kako se ovi modeli usavršavaju, njihovi izlazni rezultati postaju sve nijansiraniji, kreativniji i manje “robotski”. Dodatno, studenti brzo uče kako da “pobede” detektore, koristeći tehnike poput parafraziranja AI generisanog teksta, ubacivanja grešaka ili ručnog prepravljanja delova. Na taj način, ono što je nekada bio direktan tekst generisan AI, postaje “hibridni” tekst koji je praktično neprepoznatljiv za softverske alate.

Ova situacija stvara dilemu za nastavnike. Bez pouzdanih alata za detekciju, teret dokazivanja autentičnosti rada pada na pedagoga, što je često subjektivan i iscrpljujući proces. Fizička provera procesa pisanja, kroz skice, brainstorming sesije ili usmene provere, postaje sve važnija, ali i vremenski zahtevnija. Problem detekcije AI sadržaja, dakle, nije samo tehnološki, već i pedagoški, zahtevajući promenu paradigme u načinu na koji ocenjujemo i podučavamo.

Scenariji: Kada je AI pomoć a kada varanje

Granica između korisne AI pomoći i varanja nije uvek očigledna i menja se u zavisnosti od konteksta, ciljeva učenja i konkretnih instrukcija. Ključno je razviti jasne smernice i primere kako bi se studenti i nastavnici osećali sigurno u svojim odlukama.

AI kao pomoć (Dozvoljeno):

• Brainstorming i generisanje ideja: Student koristi AI da generiše listu tema za esej, ključne argumente ili različite perspektive o nekoj temi. Konačan esej piše sam, koristeći AI generisane ideje samo kao polaznu tačku.
• Provera gramatike i stila: AI alati kao što su Grammarly ili ugrađeni korektori u Word procesorima su dugo bili prihvaćeni. Korišćenje naprednijih AI alata za poliranje jezika, ispravljanje rečeničnih konstrukcija i poboljšanje fluidnosti teksta, pod uslovom da je suština i originalnost misli studenta, može se smatrati produžetkom ovih alata.
• Sumarizacija i ekstrakcija informacija: Student koristi AI da brzo sažme dugačke naučne članke ili da identifikuje ključne tačke u složenom tekstu. Ovo mu pomaže u razumevanju materijala, ali ne zamenjuje njegovu kritičku analizu i sintezu.
• Prevodilačka pomoć: Za studente koji uče strani jezik ili rade sa materijalima na stranom jeziku, AI prevodioci mogu biti dragoceni alati za razumevanje i komunikaciju.
• Strukturiranje eseja: AI može pomoći u kreiranju obrisa, predlaganju strukture za argumente ili organizaciji informacija, ali sadržaj i argumentacija moraju poticati od studenta.

AI kao varanje (Nedozvoljeno):

• Generisanje celog eseja ili izveštaja: Ako student unese pitanje ili temu i preda tekst koji je u potpunosti generisao AI, bez ikakve suštinske sopstvene dorade ili doprinosa, to je očigledno varanje.
• Odgovaranje na test pitanja: Korišćenje AI tokom ispita ili kviza za generisanje direktnih odgovora na pitanja.
• Parafraziranje AI generisanog teksta bez razumevanja: Ako student uzme AI generisan tekst i samo ga blago preformuliše da bi izbegao detekciju, ali bez razumevanja sadržaja ili angažovanja sa materijalom, to potkopava svrhu učenja.
• Predstavljanje tuđeg (AI) rada kao svog: Svaka situacija u kojoj student pokušava da prikrije činjenicu da je AI odradio suštinski deo posla, predstavlja kršenje akademskog integriteta.
• Korišćenje AI za kreativni rad koji zahteva originalnost: Na primer, generisanje pesama, priča ili umetničkih dela za zadatke koji eksplicitno zahtevaju originalnu kreativnost studenta, bez navođenja ili transformacije.

Ovi scenariji ilustruju potrebu za nijansiranim pristupom. Fokus ne bi trebalo da bude samo na tome DA LI je AI korišćen, već KAKO je korišćen i u kojoj meri je doprineo (ili zamenio) autentični studentski rad. Transparentnost i jasna komunikacija između nastavnika i učenika su od suštinskog značaja.

Filozofija “AI kao kalkulator”

Da bismo razumeli etičku upotrebu AI u učionici, korisno je primeniti filozofiju “AI kao kalkulator”. Već decenijama, kalkulatori su sastavni deo matematičkog obrazovanja. Niko ne bi optužio studenta da vara ako koristi kalkulator za složene proračune u domaćem zadatku, pod uslovom da je zadatak osmišljen tako da testira razumevanje koncepta, a ne samo ručno računanje. Međutim, ako student koristi kalkulator da reši “2+2” na testu iz mentalne aritmetike, to bi se smatralo prevarom, jer je cilj tog zadatka bio testiranje specifične veštine.

Slično tome, AI je moćan alat za obradu informacija, generisanje teksta i sintezu ideja. On može da ubrza i olakša određene aspekte učenja i stvaranja, baš kao što kalkulator ubrzava složene matematičke operacije. Ali, baš kao što kalkulator ne zamenjuje razumevanje matematičkih principa, AI ne bi trebalo da zameni kritičko mišljenje, analizu, sintezu i originalnost ideja. Kada koristimo AI, treba da se zapitamo: Da li ovaj alat pomaže studentu da bolje razume materijal, da ga dublje analizira, da generiše originalne ideje, ili jednostavno obavlja posao umesto njega?

Ova filozofija podrazumeva preusmeravanje fokusa sa “proizvoda” na “proces” učenja. Ako je cilj zadatka da student razvije svoje pisanje i kritičku misao, onda je AI koji piše ceo esej kontraproduktivan. Ali, ako je cilj da student istraži kompleksnu temu i formulira ubedljive argumente, a AI mu pomaže u prikupljanju informacija, strukturiranju argumenata ili redigovanju, onda AI postaje validan alat za učenje. Nastavnici bi trebalo da redizajniraju zadatke tako da zahtevaju veštine koje AI ne može lako da reprodukuje – originalnu analizu, kritičko poređenje, sintezu iz različitih izvora, refleksiju, lično iskustvo, ili demonstraciju razumevanja procesa rešavanja problema. Na ovaj način, AI postaje mentor, asistent, ali ne i zamena za samog studenta.

Kako kreirati školske politike za 2025

Kreiranje efikasnih školskih politika za etičku upotrebu AI u 2025. godini zahteva proaktivan, transparentan i fleksibilan pristup. Rigidne zabrane su često neefikasne i podstiču varanje, dok nejasne smernice stvaraju konfuziju. Evo ključnih principa za razvoj politika:

1. Transparentnost i komunikacija: Jasno komunicirati očekivanja i pravila. Učenici moraju znati šta je dozvoljeno, a šta nije. Ovo uključuje objašnjavanje razloga za određena pravila, naglašavajući značaj akademskog integriteta za njihovo lično učenje i razvoj.
2. Edukacija nastavnika i učenika: Organizovati obuke za nastavnike o tome kako AI funkcioniše, koje su njegove mogućnosti i ograničenja, i kako da ga etički integrišu u nastavu. Za učenike, obezbediti radionice o odgovornoj upotrebi AI, uključujući kritičku procenu AI generisanog sadržaja i važnost citiranja.
3. Fokus na proces, ne samo na proizvod: Dizajnirati zadatke koji vrednuju proces učenja i razmišljanja. To može uključivati:
   • Zahtevanje skica, obrisa, istraživačkih beležaka ili logova korišćenja AI alata.
   • Usmena predstavljanja ili odbrane radova.
   • Zadatke koji zahtevaju primenu AI alata na specifičan, kontrolisan način.
   • Zadatke koji zahtevaju lično iskustvo, refleksiju ili mišljenje koje AI ne može autentično da simulira.
4. Podsticati transparentno korišćenje AI: Razmotriti politike koje dozvoljavaju (pa čak i podstiču) korišćenje AI, pod uslovom da studenti eksplicitno navedu kako su AI alati korišćeni. Ovo može uključivati format sličan citiranju izvora, gde student opisuje koji alat je korišćen i u koju svrhu (npr. “ChatGPT je korišćen za brainstorming ideje za strukturu eseja”).
5. Iterativni razvoj politika: Svet AI se brzo menja. Školske politike ne bi trebalo da budu fiksne, već podložne periodičnom preispitivanju i prilagođavanju. Uključiti predstavnike učenika, nastavnika i administracije u proces donošenja odluka.
6. Razlikovanje nivoa i predmeta: Razumeti da se pravila mogu razlikovati za različite uzraste, nivoe obrazovanja i predmete. Ono što je prihvatljivo za projekat iz informatike u srednjoj školi, možda neće biti za esej iz filozofije na fakultetu.
7. Naglasiti etiku pre tehnologije: U svim politikama, centralna poruka treba da bude važnost etičkih principa – poštenja, integriteta, originalnosti i odgovornosti – koji nadilaze samu tehnologiju. AI je alat; etika je kompas.

Implementacijom ovakvih politika, škole mogu stvoriti okruženje koje neguje odgovorno korišćenje AI, dok istovremeno štiti akademski integritet i priprema studente za svet u kome će AI biti sveprisutan.

Alati za detekciju i njihova (ne)pouzdanost

Kako smo već pomenuli, alati za detekciju AI generisanog sadržaja su postali tema brojnih debata i kontroverzi. U 2025. godini, situacija je i dalje kompleksna: iako se ovi alati razvijaju, njihova pouzdanost ostaje ograničavajuća.

Prvobitni AI detektori su se uglavnom oslanjali na analizu “predvidivosti” teksta – mašine su težile da proizvode verovatnije sekvence reči. Međutim, noviji, napredniji jezički modeli su postali sposobni da generišu “kreativniji” i manje predvidiv tekst, često oponašajući stilove ljudskih pisaca. To je značajno otežalo detekciju. Mnogi detektori sada pokušavaju da analiziraju karakteristike kao što su uniformnost stila, nedostatak idiosinkrazija, savršenstvo gramatike i sintakse, ili pak neprirodna struktura argumenata. Međutim, svaki od ovih pristupa ima svoje mane:

• Lažno pozitivni rezultati: Visokokvalitetno studentsko pisanje, koje je jasno, precizno i gramatički ispravno, može biti pogrešno označeno kao AI generisano. Ovo je posebno opasno u multilingvalnim okruženjima gde studenti možda koriste AI alate za prevođenje ili za poboljšanje gramatike na jeziku koji im nije maternji, a da pri tome stvaraju originalan sadržaj.
• Lažno negativni rezultati: Sofisticirano AI generisani tekst, ili tekst koji je delimično modifikovan od strane studenta, često prolazi neprimećen. AI modeli su obučeni na ogromnim korpusima ljudskog jezika, pa se njihov izlaz sve više približava ljudskom stilu, čineći razliku nevidljivom za algoritme.
• Etičke dileme: Korišćenje detektora bez dubokog razumevanja njihovih ograničenja može dovesti do nepravednog optuživanja, stresa kod studenata i narušavanja poverenja. Postavlja se pitanje da li je etički oslanjati se na alate za koje znamo da su često pogrešni.

Umesto da se slepo oslanjamo na tehnološka rešenja za detekciju, obrazovne institucije bi trebalo da usvoje holistički pristup. To podrazumeva fokus na pedagoške metode koje podstiču originalnost i dublje učenje (kroz usmena predstavljanja, radove u fazama, personalizovane eseje sa ličnim osvrtom), razvoj jasnih etičkih politika, i edukaciju o odgovornoj upotrebi AI. Alati za detekciju mogu poslužiti kao jedan od indikatora, ali nikako kao jedini dokaz. Konačna odluka uvek mora da počiva na pažljivoj proceni nastavnika i razgovoru sa učenikom, a ne na “presudi” algoritma.

Zaključak: Etika pre tehnologije

Učionica 2025. godine je poligon za eksperimente sa veštačkom inteligencijom. Kao nastavnici i edukatori, nalazimo se na raskrsnici gde tehnologija nudi neviđene mogućnosti, ali istovremeno postavlja duboka etička pitanja. Dilema “Šta je dozvoljeno, a šta je varanje?” nije pitanje koje ima jednostavan, binarni odgovor, već zahteva nijansiranu, promišljenu diskusiju i kontinuirano prilagođavanje.

Suština problema nije u samoj tehnologiji, već u našem pristupu njoj. AI je moćan alat, a poput svakog moćnog alata, može se koristiti za dobro ili za zloupotrebu. Naš zadatak je da naučimo studente da koriste AI na etičan, odgovoran i produktivan način, pretvarajući je iz potencijalnog izvora prevare u katalizator za dublje učenje i razvoj veština koje su relevantne za 21. vek.

To znači da moramo staviti etiku pre tehnologije. Akademski integritet, kritičko mišljenje, originalnost i odgovornost moraju ostati stubovi obrazovanja, bez obzira na tehnološke inovacije. To podrazumeva redizajniranje zadataka, fokus na proces učenja, promovisanje transparentnosti u korišćenju AI i kontinuiranu edukaciju svih aktera u obrazovnom sistemu.

Umesto da se plašimo veštačke inteligencije, treba da je prihvatimo kao priliku da preispitamo i osavremenimo naše pedagoške prakse. Kroz jasne politike, otvorenu komunikaciju i fokus na etičke principe, možemo osigurati da učionica 2025. godine bude mesto gde veštačka inteligencija služi kao moćan saveznik u obrazovanju, a ne kao pretnja akademskom integritetu. Jer, na kraju krajeva, cilj obrazovanja nije samo prenošenje znanja, već i formiranje etičnih, mislećih i odgovornih pojedinaca, spremnih da se suoče sa izazovima budućnosti.

Izvor autoriteta: aiskola.org